Gromovnik

Buđenje

Ko si ti?
Šta si ti?
Veliki um iza kojeg se kriješ?

Hm, veliki ružan pas.
Ali da ti kažem nešto.
Uspavane princeze
bude se poljupcem.
Ne grizu se...
kidaju...
A ti?
Za dušu si me ugrizao,
zgrabio iznad pupka
i pocepao ono što
nikada nije sraslo.
Kažeš svet nije stvoren
po tvojoj meri.
tu si da ispraviš greške miliona.
Samo da te ne poljubim,
ne zavolim,
Ne priđem suviše blizu
pronađem meki deo oklopa
i zarijem svoju sujetu kao nož.

Gde ćeš da pobegneš?
U koju rupu da se zavučeš?
Kad pružena ruka zadrhti?
Gde ćeš ti biti?
Skriven u školjci, tvrdom oklopu?
Hiljadama kilometara udaljen
gde zubima kidaš svoju bol
kao cigaretu.

II
Nisam ja ta zverka,
koja ljubi ruku
za parče hleba bačeno pod noge.
A tebe?
Tebe bih obožavala,
za mrvice sa izgužvane postelje.
A čemu sve to?
Obožavani su uvek visoko,
dok mirišu neka druga polja
i tuđe ruže.
Zavući ću se i ja
u utrobu školjke.
Ali kako se vratiti
u miran san kad te gromovi probude?

III

Voda se ne može
dlanovima zadržati.
Uvek klizi kroz prste.
A vatra ljubi strasno
i samo pepeo
za njom ostaje.
Verujem u mladice
izdanke novog života.
To seme uvek proklija
i kad je tvorac mrtav.
I ja sam umrla
u tvom snu.

IV

Bacaš mi koske
da ih svu noć glođem
a ruku bih da ti poljubim
i meko tvoje lice.

Rekla bih ti hiljadu reči
ali ćutanje je glas
za tvoje nemo srce.

V

Naći ću čudesni sapun
da spere tvoj miris
sa moje duše.
I način da te zaboravim
moj veliki psu.
I imaj svet u rukama,
ali ne mene.
Ja nisam tvoja glina.
I nisam grad koji se osvaja,
goropad da me krotiš.
I ti nisi zver
ni ja lepotica,
I ovo nije naša bajka.